Ivo Andric'
Jelena zena koje nema
Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu
mogu se mjeriti snagom i duzinom nesanica koje ih
prate. Jer dan nije njihovo pravo podrucje. Dan je
samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim
poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno.
Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica,
ili sagori bez traga i spomena.
.......
U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vrijeme
moga zivota-biva ponekad da se javi nesto kao slutnja
njenog prisustva.
Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta
nema imena. Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a
sta gore, sta iza a sta ispred. Ziv sam, ali u svijetu
poremecenih odnosa i dimenzija, bez mjere i vidjela.
I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negdje pruza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja
zivo zelim da podignem desnicu i primim sitan,
nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo u tom
bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog nerodjenog
pokreta, a ne znamo gdje smo ni na cemu smo,
ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono sto je zivo i
jasno u mojoj svijesti, to je nasa zelja koja je jedna.
Po toj zelji i znam da postojimo, ona je jedino sto nas
vezuje i sto znamo jedno o drugom.
.........
Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam
da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smio da
se okrenem. Ostala je tu trenutak - dva nepomicna
(uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je
polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po
cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka
koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i
isto takvu mekocu i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i
svecano krut.
Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa
mene, jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam,
nje vise nije bilo.
Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu
da cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i
sigurnog, ali nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno,
nepovratno ili potpuno. Znam da u svetu ima mnogo
napola otvorenih prozora u koje kuca prolecni vetric,
suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih sedista u
kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika.
Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena
koje nema. Samo da ne prestanem da je iscekujem!
|
