Odlomak: Svi oni koji su sa jedne ili 
druge obale prisustvovali ...



        "Svi oni koji su sa jedne ili druge obale 
prisustvovali izvrsenju kazne raznijeli su strasne 
glasove po varosi i okolini. Neopisiv strah je usao
u gradjane i radnike. Sporo i postepeno je prodiralo 
ljudima u svijest puno saznanje o onome sto de tu 
u njihovoj blizini, u toku kratkog novembarskog 
dana desilo. Svi su se razgovori kretali oko covjeka 
koji je tamo gore iznad skela jos ziv na kocu.
Svak se u sebi zaricao da nece o njemu govoriti; 
ali sta vredi kad se misao stalno vraca na njega i 
pogled otima na tu stranu?

        ................Brzo je dosao sumrak i radnici su 
grabili svojim konacistima, u zelji da budu sto dalje 
od skela. Jos pre nego sto se potpuno smrklo ispeli 
su se Merdjan i Abidagin pouzdan momak ponovo do 
Radisava i nesumnjivo utvrdili da je osudjenik i sada ,
cetiri sata poslije izvrsenja osude, ziv i svjestan. 
On je , u groznici, sporo i tesko kolutao ocima, a kad je 
ispod sebe ugledao Ciganina poceo je glasnije da jeci. 
Kroz tu jeku sa kojom je dusa izlazila iz njega 
razabirale su samo pojedine rijeci:  
-Turci....Turci.....cuprija!

        Zadovoljni, vratili su se Abidaginoj kuci na Bikavac, 
pricajuci putem svakome da je osudjenik ziv; i kako 
skripi zubima i progovara s koca lepo i razgovetno, 
ima nade da ce ziveti i do sutra u podne. Zadovoljan 
je bio i Abidaga i naredio je da se Merdjanu isplati 
obecana nagrada. ............a onih kojima san nije htio na 
oci bilo je mnogo.  ............

        A sutradan je svanuo suncan novembarski 
ponedeljak. ..........mnogi koji je, budeci se, pomislio 
da je snivao ono sto se juce na ocigled svijeta desavalo 
na mostu, sad je stajao i netremice gledao svoj mucan 
san kako se produzuje i traje, stvaran, na suncu..........
Merdjan ga je povuko za caksire. Vec po nacinu kako su 
se spustili na obalu i proslu cutke izmedju zaposlenih 
ljudi, svi su shvatili da je seljak izdahnuo. I svi su
Srbi osetili neko olaksanje, kao nevidljivu pobedu............ 

        Smrt je najtezi zalog. Usta, dotle zalivena strahom, 
sama su se otvarila. Onako kaljavi, vlazni, neobrijani 
i blijedi, valjajuci borovim polugama velike blokove 
banjskog kamena, zastajali su za trenutak da opljunu
dlanove i prigusenim glasom govorili jedan drugom:

                Bog da ga prosti i pomiluje!
                Ej, mucenik! E, jade nas!
                Zar ne vidis da se posvetio?  Svetitelj, 
		    bolan.

        I svaki je ispod oka merio pokojnika koji se drzao 
uspravno kao da stupa pred cetom. Gore, na svojoj 
visini on im nije vise izgledao strasan ni zalostan. 
Naprotiv svima je bilo jasno sada koliko se izdvojio 
i uzvisio. Ne stoji na zemlji, ne drzi se rukama, ne 
pliva, ne leti; on ima svoje teziste u samom sebi; 
oslobodjen zemnih veza i tereta, ne muci se; ne 
moze mu vise niko nista, ni puska ni sablja, ni zla 
misao ni ljudska rec ni turski sud. Onako nag do 
pasa, vezanih ruku i nogu, prav, zabacene glave 
uz kolac, taj lik nije ni licio toliko na ljdsko telo koje 
raste i raspada se koliko na visoko uzdignut, tvrd 
i neprolazan kip koji ce tu ostati zauvek. 

        Kulucari su se zaokretali i kriomice krstili.
.....................