(*Puno stvari se odnosi na mene-i o mom 
razlogu odlaska iz Bosne - Preporucila bih
svakom bosancu da ovo procita!)
Valjda ce se narod jednog dana otrijezniti
 i uvidjeti besmislenost "navodnih" razlika...
Mi smo narod koji ima veliko srce, 
ali,...dopustili smo da se gluposti ponavljaju.

Bilja



 Mart mjesec 1920 godine. Zeleznicka stanica u Slavonskom 
Brodu. Ponoc prosla. Sa neodredjene strane duva vetar, koji 
ovako neispavanim i od putovanja zamorenim ljudima izgleda 
hladniji i jaci nego sto je. U visini promicu zvezde izmedju 
uzvitlanih oblaka. U daljini, po nevidljivim kolosecima krecu 
se, brze ili sporije, zute i crvene svjetlosti zajedno sa 
prodirnim glasom kondukterskih pistaljki ili otegnutim 
zvizdukom lokomotiva, u koji mi putnici unosimo melanholiju 
nase zamorenosti i camotinju dugog, zlovoljnog cekanja.

   Pred stanicom, pored prvog koloseka, sedimo na koferima 
i cekamo voz kome ne znamo ni cas dolaska ni cas odlaska; 
jedino sto znamo, to je da ce biti prepun, nabijen putnicima 
i prtljagom.

   Covjek koji sjedi pored mene moj je davnasnji poznanik i 
prijatelj koga sam za poslednjih pet-sest godina izgubio iz 
vida. Zove se Maks Levenfeld, ljekar je i ljekarski sin. Rodio 
se i odrastao u Sarajevu. Otac mu je kao mlad ljekar napustio 
Bec i nastanio se u Sarajevu, gde je stekao veliku praksu. 
Poreklom su Jevreji, ali vec odavno pokrsteni. Majka mu je 
rodom iz Trsta, kci italijanske baronice i austriskog pomorskog 
oficira, potomka francuskih emigranata. Njenog stasa, hoda i 
gospodstvenog nacina odevanja sjecaju se dva narastaja 
Sarajlija. To je bila jedna od onih ljepotica ciju ljepotu i 
najdrskiji i najsiroviji ljudi gledaju sa postovanjem i 
obzirom koje inace nemaju.

   Zajedno smo isli u sarajevsku gimnaziju, samo sto je on 
bio za tri razreda preda mnom, sto u tim godinama znaci mnogo.

   Secam se nejasno da sam ga primetio cim sam dosao u 
gimnaziju. On je tada posao u cetvrti razred, ali se jos odijevao 
kao dete. To je bio snazan djecak, "Svapce" {Shvapche}, 
u marinskom odelu tamnomodre boje, sa lengerima 
izvezenim u uglovima siroke mornarske kragne.
Nosio je jos uvek kratke pantalone. Na nogama plitke crne 
cipele savrsenog oblika. Izmedju belih kratkih carapa i 
pantalona goli snazni listovi, rumeni od krvi i vec osuti 
svetlim maljama.

   Tada izmedju nas nije bilo i nije moglo biti dodira. 
Sve nas je dijelilo - godine, izgled i navike, imovno stanje 
i drustveni polozaj nasih roditelja.

   Ali mnogo bolje ga se secam iz docnijeg vremena, kad 
sam ja bio u petom a on u osmom razredu. Tada je to vec 
bio protegljast mladic svijetlih ociju, koje su odavale 
neobicnu osetljivost i veliku zivost duha, dobro ali nehatno 
odijeven, sa bujnom plavom kosom koja mu je stalno padala 
u jakim, nemirnim bicevima, cas s jedne cas s druge strane 
lica. Sreli smo se i zblizili prilikom neke diskusije koju je 
jedna grupa nasih drugova iz visih razreda vodila u parku 
na klupi.

   U tim nasim djackim rasprama nije bilo granice ni obzira, 
pomerani su svi principi i praskavim recima minirani citavi 
duhovni svetovi u temeljima. Sve je, naravno, i posle toga 
ostajalo na svom mestu, ali te strasne reci bile su znacajne 
za nas i sudbinu koja nas ceka, kao neko nagovestavanje 
velikih podviga borbenih vremena i teskih lutanja, koja 
tek imaju da dodu.

   Kad sam posle jedne zive diskusije, ustreptao od 
uzbudjenja i ubedjen u svoj trijumf (isto tako kao sto je 
to bio i moj protivnik u diskusiji), krenuo kuci, Maks mi se 
pridruzio. Bilo je to prvi put da ostanemo nas dvoje nasamo. 
To mi je laskalo i dizalo moj pobednicki zanos i visoko 
misljenje o sebi. On se raspitivao sta citam i gledao me 
pazljivo, kao da me prvi put u zivotu vidi. Odgovarao sam 
uzbudeno. Odjednom on zastade, pogleda me pravo u oci 
i rece na cudno miran nacin:

   --Znas, hteo sam da ti kazem da nisi tacno citirao 
Ernsta Hekela. Osetih kako pocrveneh i kako se zemlja 
lagano krenu ispod mojih nogu i opet se vrati na svoje 
mjesto. Naravno da sam pogresno citirao; moj citat je bio 
iz neke jevtine brosure, nesigurno zapamcen i, verovatno, 
rdjavo preveden. Sav moj dojakosnji trijumf pretvori se u 
grizu savesti i osecanje stida Modre svetle oci su me 
gledale bez sazaljenja, ali i bez najmanjeg traga zluradosti 
ili nadmocnosti. I Maks ponovi moj zlosrecni citat u 
ispravljenom obliku. A kad smo dosli pred njegovu lijepu 
kucu na obali Miljacke, on mi steze cvrsto ruku i pozva me 
da dodjem sutra poslije podne kod njega da razgledam 
njegove knjige.

   To poslepodne bilo je za mene dozivljaj. Video sam 
prvu pravu biblioteku u zivotu i bilo mi je jasno da vidim 
svoju sudbinu. Maks je imao mnogo nemackih i nesto 
italijanskih i francuskih knjiga koje su pripadale njegovoj 
majci. On mi je sve to pokazivao sa mirom na kom sam 
mu zavideo jos vise nego na knjigama. To i nije bila 
zavist, nego osecanje bezgranicnog zadovoljstva i silna 
zelja da se i ja jednog dana tako slobodno krecem po tom 
svijetu knjiga iz kojih, cini mi se, biju svetlost i toplina. 
On je i sam govorio kao da iz knjige cita, slobodno,
i kretao se bez hvalisanja u tom svetu slavnih imena i 
velikih ideja, dok sam ja drhtao od uzbudjenja, od sujete, 
stideci se velikana medju koje ulazim i strahujuci od 
svijeta koji sam napolju ostavio i u koji mi se valja vratiti.

   Te poslepodnevne posete kod starijeg druga stale su 
da se ponavljaju i da bivaju cesce. Naglo sam se 
usavrsavao u nemackom jeziku, poceo sam da citam 
italijanski. Nosio sam i kuci, u svoj sirotinjski stan, te 
lijepo povezane strane knjige. Zaostao sam u ucenju 
skolskih predmeta. Sve sto sam citao izgledalo mi je 
kao sveta istina i uzvisena obaveza za mene licno, 
kojoj se ne mogu oteti ako necu da izgubim ugled u 
svojim ocima i svaku vjeru u sebe. Znao sam samo 
jedno: da treba sve to citati, i da treba pisati takve ili 
slicne stvari. Ni na sto drugo u zivotu nisam
pomisljao.

   Jednog dana se narocito secam. Bio je maj mesec. 
Maks se spremao za maturu, ali bez uzbudenja i 
primjetnog napora. Odveo me je pred mali odvojen 
orman na, kome je zlatnim slovima pisalo: Helios
Klassiker-Ausgabe. I secam se da mi je rekao da je 
orman kupljen zajedno s knjigama. Meni je cak i orman 
izgledao kao svetinja i njegovo drvo prozeto svetloscu. 
Maks je izvadio jednu svesku Getea i stao da mi cita 
Prometeja.

   Poceo je nekim novim, meni dotle nepoznatim glasom, 
i odmah se videlo da je dosad bezbroj puta procitao tu 
pjesmu:

            Pokrij svoje nebo, Zevse,
            oblaka tmusom                              {tmushom}
            i kusaj, kao ludo dete                     {kushaj}
            sto obezglavljuje ckalj,                   {chkalj}
            svoju snagu na hrascu i bregovima!

            Ali mi zemlju moju
            moras ostaviti
            i kolibu, koju mi ne podize ti,
            i ognjiste moje,
            na cijem ognju mi
            zavidis!

   Na kraju lupao je pesnicom odmereno ali snazno o 
rucicu fotelje u kojoj je sedeo; kosa mu je pala s obe 
strane lica oblivenog rumenilom.

            Evo me gde sedim, stvaram ljude
            po svojoj slici,
            rod meni ravan,
            da trpi, da place,
            da uziva i da se raduje,
            i da se ne osvrce na tebe,
            kao ni ja!

   To je bilo prvi put da ga takvog vidim. Slusao sam 
sa divljenjem i lakim strahom. Onda smo izisli napolje 
i u toplom sumraku nastavili razgovor o pjesmi. 
Maks me je pratio do moje strme ulice, a zatim ja njega 
opet do obale, pa on mene, pa ja njega. Noc se uhvatila 
i svet je poceo da se proredjuje, a mi smo jednako
premeravali taj put, raspravljajuci o smislu zivota i 
porijeklu bogova i ljudi. Jednog trenutka sjecam se 
narocito dobro. Kad smo prvi put stigli u moju neuglednu 
ulicu i stali kod nekih nagnutih, sivih taraba, Maks je 
cudno ispruzio levu ruku preda se i rekao mi nekako 
toplo, poverljivo:

   --Znas, ja sam ateista.
   Nad povaljenom ogradom cvala je u gustom spletu 
zova i sirila jak, tezak miris koji mi je dolazio kao miris 
zivota samog. Vece je bilo svecano, sve oko nas tiho, 
a kupola neba iznad mene, puna zvezda, izgledala mi 
je kao nova. Od uzbudjenja nisam umeo nista da kazem. 
Osjecao sam samo da se nesto vazno desilo izmedju 
mene i ovoga starijeg druga i da se sada ne mozemo 
prosto rastati i otici svaki svojoj kuci. Tako smo i ostali 
setajuci do neko doba noci.

   Maksova matura nas je rastavila. On je otisao u Bec 
da studira medicinu. Jedno kratko vreme smo se i 
dopisivali, ali prepiska je zapela. Vidjali smo se ponekad 
o raspustu, ali bez stare prisnosti. Zatim je dosao rat, 
koji nas je potpuno rastavio.

   A sada, posle nekoliko godina, mi smo se nasli, evo 
opet, na ovoj ruznoj i dosadnoj stanici. Putovali smo 
od Sarajeva dovde istim vozom, a nismo to znali i tek 
ovjde smo se vidjeli; sad cekamo neizvesni dolazak 
beogradskog voza.

   U nekoliko reci ispricali smo jedan drugom kako smo 
proveli rat. On je vec prve godine rata zavrsio studije, 
a zatim je bio kao lekar na svim austriskim frontovima, 
sluzeci uvijek u bosanskim pukovima. Za vrijeme rata 
otac mu je umro od pegavog tifusa, a majka je napustila 
Sarajevo i preselila se u Trst kod svojih. Maks je proveo 
nekoliko poslednjih meseci u Sarajevu, koliko mu
je trebalo da uredi svoje stvari. U sporazumu sa majkom 
prodao je onu ocevu kucu na obali Miljacke i veci deo 
stvari. Sad putuje u Trst majci, a odande misli dalje, 
u Argentinu, mozda i u Boliviju. Ne izjasnjava se 
otvoreno o tome, ali tek, napusta Evropu zauvek.

   Maks je okrupnjao od zivota na frontu, ogrubeo, 
odjeven je kao neki preduzimac, koliko mogu da vidim. 
U mraku nazirem njegovu jaku glavu sa bujnom, 
svijetlom kosom i slusam njegov glas, koji je
u toku godina postao dublji i muskiji, i njegov 
sarajevski izgovor u kome su suglasnici umeksani a 
samoglasnici mutni i otegnuti. U jeziku mu se osjecala 
uopste izvesna nesigurnost.

   On je govorio i sada kao da cita, upotrebljavao je 
mnogo neobicnih, knjiskih, naucnih izraza. Ali to je bilo 
jedino sto je ostalo od nekadasnjeg Maksa. Inace, pomena 
nije bilo o poeziji ni o knjigama. (Niko se ne seca vise 
Prometeja.) Govorio je nesto najpre o ratu uopste, i to sa 
velikom gorcinom, vise u tonu nego u recima, sa 
gorcinom koja i ne ocekuje da ce biti shvacena.
(Za njega u ovom velikom ratu nije bilo, takoreci, 
vise protivnickih frontova, oni su se pomesali, prelivali 
jedan u drugi i stapali potpuno. Opste stradanje zastrlo 
mu je vid i oduzelo razumijevanje za sve ostalo.) 
Sjecam se da sam ostao zaprepascen kad je rekao 
da cestita pobednicima i - da ih duboko zali, jer 
pobedjeni vide na cemu su i sta treba da rade, dok
pobednici jos i ne slute sta ih ceka. Govorio je jetkim i
beznadeznim tonom coveka koji je mnogo izgubio i 
sad moze da govori sta hoce, znajuci dobro i da mu 
za to niko nista ne moze, i da mu to nista ne pomaze. 
Poslije toga velikog rata sretalo se medu inteligentima 
dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki narocit nacin, 
na nesto neodredeno u zivotu. Ti ljudi nisu nalazili u 
sebi ni sposobnost da se mire i prilagodjavaju, ni
snagu za velike odluke u protivnom pravcu. On je, 
cinilo mi se u tom trenutku, bio jedan od tih.

   Ali nas razgovor je brzo zapeo, jer ni on ni ja 
nismo zeljeli da se prepiremo u ovoj noci, na 
neobicnom mestu vidjenja, posle toliko godina. 
Zato smo govorili o drugim stvarima. Upravo,
govorio je on. Govorio je i sada onim svojim 
biranim recima i slozenim recenicama, kao covjek 
koji zivi vise sa knjigama nego s ljudima, hladno i 
stvarno, bez okolisenja i ulepsavanja, onako
kao kad otvorimo medicinski udzbenik i nademo u 
njemu simptome svoje bolesti.

   Nudim ga cigaretom, ali on kaze da ne pusi, i to 
izgovara naglo, gotovo sa strahom i odvratnoscu. 
I dok ja palim jednu cigaretu o drugu, on govori 
nekako usiljeno bezbrizno, kao da time odgoni
druge, teze misli:

   - Eto, nas dvojica smo se dohvatili sirokog kolosjeka, 
a to znaci: uhvatili smo kvaku vrata koja vode u veliki 
svijet.
Ostavljamo Bosnu. Ja se u nju nikad ni vratiti necu, 
ali ti hoces.

   - Ko zna? - upadoh zamisljeno, gonjen onom narocitom 
sujetom po kojoj mladi ljudi vole da svoju sudbinu vide 
u dalekim zemljama i na neobicnim putevima.

   - Ne, ne, ti ces se svakako vratiti, - kaze moj saputnik 
pouzdano kao da postavlja dijagnozu, - a i ja cu se cijelog 
zivota nositi sa sjecanjem na Bosnu, kao sa nekom 
bosanskom bolescu kojoj je uzrok, ni sam ne znam pravo, 
da li u tome sto sam se u Bosni rodio i odrastao ili sto se 
nikad vise necu vratiti u nju. Svejedno.

   Na neobicnom mestu, u neobicno doba i razgovor 
postaje neobican, pomalo kao u snu. Gledam iskosa 
krupnu, zgrcenu siluetu nekadasnjeg druga pokraj sebe i 
mislim; mislim kako malo lici na onoga mladica
sto je udarao pesnicom i recitovao: 
"Pokrij svoje nebo, Zevse!..."
- mislim sta ce biti od nas ako nas zivot i dalje bude 
mjenjao ovako brzo i ovako duboko, mislim da su samo 
promjene koje zapazam na sebi dobre i pravilne. 
I dok sve to mislim, najednom primecujem da drug
do mene opet govori. Trgnuvsi se iz svojih misli, 
slusam ga pazljivo.Tako pazljivo da mi se cini da su 
svi oni stanicni sumovi oko mene umukli i da samo 
njegov glas romoni u vetrovitoj noci.

   - Da, dugo vremena ja sam zaista mislio da cu, 
kao i otac mi, provesti zivot lijececi sarajevsku djecu i 
da cu, kao i on, ostaviti kosti na groblju u Kosevu. 
Vec ono sto sam vidio i dozivio u bosanskim 
regimentama za vrijeme rata pokolebalo me je
u tome, ali kad sam ljetos demobilisan i proveo 
svega tri mjeseca u Sarajevu, meni je postalo jasno 
da ja tu necu moci ostati i ziviti. A sama pomisao da 
zivim u Becu, Trstu ili kojem drugom austrijskom gradu 
izaziva u meni odvratnost, odvratnost do povracanja. 
I zato sam poceo da pomisljam na Juznu Ameriku.

   - Dobro, moze li da se zna sta je to od cega ti bjezis 
iz Bosne? - pitao sam ja sa neobazrivoscu sa kojom 
su tada ljudi mojih godina postavljali pitanja.

   - Pa, "moze da se zna", samo to nije lako ovako 
u prolazu, na stanici, ukratko kazati. A kad bih ipak 
morao jednom rijeci da kazem sta je to sto me goni 
iz Bosne, ja bih rekao: mrznja.

   Maks naglo ustade, kao da je u svom govoru odjednom 
udario o nevidljivu ogradu. I ja izronih na stvarnost 
hladne noci na zeleznickoj stanici u Slavonskom Brodu. 
Vjetar je bivao sve jaci i sve hladniji, svjetlosti su 
zmirkale i promicale u daljini, sitne lokomotive su 
zvizdale. Nad nama je nestalo i ono malo neba sa
retkim zvezdama, samo magla i dim stvaraju dostojan 
pokrivac za ovu ravnicu na kojoj covek, cini mi se, 
do ociju tone u crnu masnu oranicu.

   U meni se javi, i naglo poraste, ljuta i nasrtljiva zelja 
da pobijem njegovo tvrdjenje, iako mi ono nije bilo 
dovoljno jasno ni razumljivo. Obojica smo zbunjeni cutali. 
Tesko je lezalo to cutanje izmedu nas u noci, i nije se 
moglo predvidjeti koji ce od nas dvojice prvi progovoriti.

   U tom trenutku zacu se iz daljine tutanj brzog voza i 
odmah zatim njegov tezak pisak, potmuo, kao da dolazi 
ispod betonskog svoda. Cela stanica odjednom ozive. 
Stotine dotad nevidljivih prilika digose se u tami i 
pocese da trce u susret vozu. Skocismo i nas dvojica, 
a guzva u koju smo zapali sve vise nas je rastavljala. 
Uspio sam samo jos da mu doviknem svoju beogradsku 
adresu.

   Posle dvadesetak dana primio sam u Beogradu 
pozamasno pismo. Po krupnom rukopisu nisam mogao 
da poznam od koga. To mi je iz Trsta pisao Maks na 
nemackom jeziku.


   "Dragi, stari prijatelju,

   Kad smo se ono slucajno sreli u Slavonskom Brodu, 
nas razgovor je bio iskidan i mucan. I da smo imali 
mnogo bolju priliku i vise vremena, ne verujem da 
bismo se sporazumeli i sve izveli na cistinu. 
Neocekivani susret i nagli rastanak onemogucili su to
potpuno. Spremam se da napustim Trst, gde mi zivi 
majka. Odlazim u Pariz, gde imam neke rodjake sa 
majcine strane. Ako mi tamo kao strancu dozvole 
ljekarsku praksu, ostacu u Parizu; ako ne, idem
zaista u Juznu Ameriku.

   Ne verujem da ce ovih nekoliko nepovezanih stavova 
sto ih u brzini pisem moci potpuno objasniti stvar i 
opravdati u tvojim ocima moje "bezanje" iz Bosne. 
Saljem ih ipak, jer osecam da ti dugujem odgovor i jer, 
sjecajuci se nasih djackih godina, zelim da me ne shvatis 
pogresno i ne gledas u meni obicnog Svabu i "kuferasa" 
koji olako napusta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku
kad ona pocinje slobodan zivot i kad joj je potrebna svaka 
snaga.

   Da predem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, 
zanimljiva, nimalo obicna zemlja i po svojot prirodi i po 
svojim ljudima. I kao sto se pod zemljom u Bosni nalaze 
rudna blaga, tako i bosanski covek krije nesumnjivo u 
sebi mnogu moralnu vrijednost koja se kod njegovih 
sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama
redje nalazi. Ali vidis, ima nesto sto bi ljudi iz Bosne
, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube 
nikad iz vida: Bosna je zemlja mrznje i 
straha. Ali da ostavimo po strani strah
koji je samo korelativ te mrznje, njen prirodan odjek, 
i da govorimo o mrznji. Da, o mrznji. I ti se instinktivno 
trzas i bunis kad cujes tu rec (to sam video one noci 
na stanici), kao sto se svaki od vas opire da to cuje, 
shvati i uvidi. A stvar je bas u tome sto bi to trebalo 
uociti, utvrditi, analizirati. I nesreca je u tome sto to 
niko nece i ne ume da ucini. Jer fatalna 
karakteristika te mrznje i jeste u tome sto bosanski 
covjek nije svestan mrznje koja zivi u njemu, 
sto zazire od njenog analiziranja, i - mrzi svakog 
ko pokusa da to ucini. Pa ipak, cinjenica je: da u 
Bosni i Hercegovini ima vise ljudi koji su spremni 
da  u nastupima nesvesne mrznje, raznim povodima 
i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, 
nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo 
vecim slovenskim ili neslovenskim zemljama

   Ja znam da mrznja, kao i gnev, ima svoju funkciju 
u razvitku drustva, jer mrznja daje snagu, a gnev 
izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih 
nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mrznje i 
gneva mogu da iscupaju i otplave. A kad te bujice
splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za 
stvaranje boljeg zivota. Savremenici vide mnogo 
bolje mrznju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo 
ce videti samo plodove snage i pokreta. Znam
ja to dobro. Ali ovo sto sam gledao u Bosni, to je 
nesto drugo. To je mrznja, ali ne kao neki takav 
momenat u toku drustvenog razvitka i neminovan 
dio jednog istoriskog procesa, nego mrznja
koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u 
sebi nalazi svoju svrhu. Mrznja koja dize coveka 
protiv coveka i zatim podjednako baca u bijedu i 
nesrecu ili goni pod zemlju oba protivnika; mrznja
koja kao rak u organizmu trosi i izjeda sve oko sebe, 
da na kraju i sama ugine, jer takva mrznja, kao 
plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog zivota; 
ona je prosto orudje nagona za unistenjem ili
samounistenjem, samo kao takva i postoji, i 
samo dotle dok svojzadatak potpunog unistenja 
ne izvrsi.

    Da, Bosna je zemlja mrznje. To je Bosna. 
I po cudnom kontrastu, koji ustvari nije tako ni cudan, 
i mozda bi se pazljivijom analizom dao lako objasniti, 
moze se isto tako kazati da je malo zemalja u
kojima ima toliko tvrde vere, uzvisene cvrstine 
karaktera, toliko neznosti i ljubavnog zara, toliko 
dubine osecanja, privrzenosti i nepokolebljive odanosti,
 toliko zedji za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u 
neprozirnim dubinama oluje mrznje, citavi uragani
sapetih, zbijenih mrznji koje sazrevaju i cekaju svoj 
cas. Izmedju vasih ljubavi i vase mrznje odnos je isti 
kao izmedju vasih visokih planina i hiljadu puta vecih 
i tezih nevidljivih geoloskih naslaga na kojima one 
pocivaju. I tako, vi ste osudeni da zivite na dubokim
slojevima eksploziva koji se s vremena na vijreme 
pali upravo iskrama tih vasih ljubavi i vase ognjene 
i svirepe osecajnosti. Mozda je vasa najveca nesreca 
bas u tome sto i ne slutite koliko mrznje ima u vasim 
ljubavima i zanosima, tradicijama i poboznostima. 
I kao sto tle na kom zivimo prelazi, pod uticajem 
atmosferske vlage i toplote, u nasa tela i daje im 
boju i izgled, i odredjuje karakter i pravac nasem 
nacinu zivota i nasim postupcima, - tako isto silna, 
podzemna i nevidljiva mrznja na kojoj zivi bosanski 
covjek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, 
i najbolje, postupke. Poroci radaju svuda na svetu 
mrznju, jer trose a ne stvaraju, ruse a ne grade, ali u
zemljama kao sto je Bosna - i vrline govore i 
djeluju cesto mrznjom. Kod vas asketi ne izvlace 
ljubav iz svoje askeze, nego mrznju na 
sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, 
a u pijanicama se javlja ubilacka mrznja na ceo svet. 
Oni koji veruju i vole - smrtno mrze one koji ne veruju 
ili one koji drugacije veruju i drugo vole.
I, nazalost, cesto se glavni deo njihove vjere i 
njihove ljubavi trosi u toj mrznji. (Najvise zlih i 
mracnih lica moze covek sresti oko bogomolja, 
manastira i tekija.) Oni koji tlace i eksploatisu 
ekonomski slabije unose u to jos i mrznju, koja 
tu eksploataciju cini stostruko tezom i ruznijom, 
a oni koji te nepravde podnose mastaju o pravdi i
odmazdi, ali kao o nekoj osvetnickoj eksploziji 
koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, 
morala da bude takva i tolika da bi
raznela i tlacenoga zajedno sa mrskim tlaciteljem. 
Vi ste, u vecini, navikli da svu snagu mrznje 
ostavljate za ono sto vam je blizu. Vase su voljene 
svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti 
vase odvratnosti i mrznje tu su pored vas, u istoj 
varosi, cesto sa druge strane vaseg avliskog zida. 
Tako vasa ljubav ne trazi mnogo djela, a vasa mrznja 
prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodjenu zemlju vi 
volite, zarko volite, ali na tri-cetiri razna nacina
koji se medju sobom iskljucuju, smrtno mrze i 
cesto sudaraju.

   U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan 
dioniziski opis proleca koji se zavrsava rijecima da 
bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlijepiti 
oglase: "Gradjanine francuski, prolece je, cuvaj
se ljubavi!"  Mozda bi u Bosni trebalo 
opominjati covjeka da se na svakom koraku, 
u svakoj misli i svakom, i najuzvisenijem,
osecanju cuva mrznje, urodjene, nesvesne, 
endemicne mrznje. Jer toj zaostaloj i ubogoj 
zemlji, u kojoj zive zbijeno cetiri razne vere, 
trebalo bi cetiri puta vise ljubavi, medusobnog 
razumevanja i snosljivosti nego drugim zemljama. 
A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje 
povremeno prelazi u otvorenu mrznju, gotovo
opsta karakteristika stanovnika. Izmedu raznih 
vjera jazovi su tako duboki da samo mrznja uspeva 
ponekad da ih predje. Znam da mi se na to moze 
odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu
ipak primecuje izvestan napredak, da su ideje XIX
vjeka i ovdje ucinile svoje, a da ce sada posle 
osloboienja i ujedinjenja sve ici mnogo bolje i brze. 
Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam,
cini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro vidio 
stvarne medjusobne odnose medju ljudima raznih 
vjera i raznih narodnosti u Sarajevu!) Stampace se 
i govorice se svuda i svakom prilikom: "Brat je mio,
koje vere bio" ili "Ne pita se ko se kako krsti, neg cija 
mu krvca grije prsi", "Tudje postuj, a svojim se dici",
 "Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni 
plemenskih razlika". Ali oduvek je u bosanskim 
gradanskim krugovima  bilo dosta lazne 
gradjanske uctivosti, mudrog varannja sebe 
i drugih zvucnim rijecima i praznim ceremoniialom. 
To prikriva kako tako mrznju, ali je ne uklanja i ne 
sprecava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom 
svih savremenih maksima mogu u tim krugovima 
da dremaju stari nagoni i kainovski
planovi, i da ce ziveti dok god ne budu potpuno 
izmenjene osnove materijalnog i duhovnog zivota 
u Bosni. 
A kada ce doci to vrijeme, i ko ce imati snage 
da to izvede? Jednom ce doci, ja u to verujem, 
ali ovo sto  sam video u Bosni ne ukazuje na to da 
se tim putem vec sada ide. Naprotiv.

   Ja sam o tom razmisljao, narocito poslednjih mjeseci, 
kad sam se jos borio sa odlukom da zauvijek napustim 
Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro covek koji 
se nosi takvim mislima. I ja sam lezao pored otvorenog 
prozora, u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je sumela 
Miljacka naizmence sa vetrom rane jeseni u jos 
obilnom liscu. Ko u Sarajevu provodi noc budan u 
krevetu, taj moze da cuje glasove sarajevske noci. 
Tesko i sigurno izbija sat na katolickoj katedrali:
dva posle ponoci. Prode vise od jednog minuta 
(tacno sedamdeset i pet sekunada, brojao sam) 
i tek tada se javi nesto slabijim ali prodirnim
zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava 
svoja dva sata posle ponoci. Malo za njim iskuca 
promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove 
dzamije i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih 
turskih sati, po cudnom racunanju dalekih, tudih 
krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji 
iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati 
kod njih, koliko po sefardskom a koliko po 
eskenaskom racunanju. Tako i nocu, dok sve spava, 
u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika
koja deli ove pospale ljude koji se se budni raduju 
i zaloste, goste i poste prema cetiri razna, medu 
sobom zavadena kalendara, i sve svoje zelje i 
molitve salju jednom nebu na cetiri razna crkvena
jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, 
nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slicna mrznji, 
cesto potpuno istovetna sa njom.

   Tu specificnu bosansku mrznju trebalo bi 
proucavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu 
bolest. I ja verujem da bi strani naucnici dolazili u 
Bosnu da proucavaju mrznju, kao sto proucavaju
lepru, samo kad bi mrznja bila isto tako priznat, 
izdvojen i klasi- ficiran predmet proucavanja 
kao sto je lepra.

   Pomisljao sam da se i sam bacim na izucavanje 
te mrznje i, analizirajuci je i iznoseci na svetlost dana, 
da doprinesem njenom unistenju. Mozda je to i bila 
moja duznost, jer ja sam, iako po poreklu stranac, 
u toj zemlji ugledao, sto se kaze, "svijetlost dana". 
Ali posle prvih pokusaja i duzeg razmisljanja uvidio 
sam da nemam sposobnosti ni snage za to. Od mene 
bi se kao i od svih ostalih trazilo da stanem na jednu 
stranu, da budem mrzen i da mrzim. A ja to nisam 
htio ni umio. Mozda bih, ako tako mora biti, i 
pristao jos da padnem kao zrtva mrznje, ali da zivim
u mrznji i sa mrznjom, da ucestvuiem u njoj, to ne 
mogu. A u zemlji kao sto je sadasnja Bosna, onaj 
koji ne ume, ili, sto je jos vise i teze, onaj koji 
svjesno nece da mrzi, uvek je pomalo tudjin i 
izrod, a cesto mucenik. To vazi i za vas, rodjene
Bosance, a pogotovu za coveka dosljaka. - I tako 
sam ja jedne od tih jesenskih noci, slusajuci cudna 
dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih sarajevskih 
tornjeva, zakljucio da ne mogu ostati u svojoj 
drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da 
ostanem. Ja nisam toliko naivan da trazim 
u svetu varos u kojoj nema mrznje. Ne, meni treba 
samo mesto u kome cu moci ziveti i raditi. Ovdje
to ne bih mogao.

   Ti ces sa potsmehom mozda i i sa prezirom 
ponoviti svoju rec o mom bjezanju iz Bosne. Ovo 
moje pismo nece imati snage da ti moj postupak 
objasni i opravda, ali izgleda da u zivotu ima prilika
kad vazi drevno latinsko pravilo: Non est salus 
nisi in fuga ( samo je u bezanju spas). I molim te 
da mi verujes samo toliko: da ne bezim od svoje 
covjecanske duznosti, nego zato da bih mogao da je
potpuno i nesmetanu izvrsim.

   Tebi i nasoj Bosni zelim u novom narodnom i 
drzavnom zivotu svaku srecu!
                                          Tvoj M. L. "


   Proslo je desetak godina. Retko sam se sjecao 
druga iz detinjstva, i vec bih ga potpuno zaboravio 
da me osnovna misao njegovog pisma nije s 
vremena na vrijeme potsjecala na njega. Negdje 
oko 1930 saznao sam sasvim slucajno da se 
d-r Maks Levenfeld zadrzao u Parizu, da u 
predgradju Neji ima rasprostranjenu praksu, i 
da je u nasoj koloniji i medju jugoslovenskim 
radnicima poznat kao "nas doktor" koji radnike i 
studente besplatno pregleda i, kad treba, sam im
nabavlja lekove.

   Proslo je opet sedam-osam godina. Jednog 
dana opet slucajno, saznao sam za dalju sudbinu 
ovog mog druga. Kad je u Spaniji poceo gradjanski 
rat, on je napustio sve i otisao kao dobrovoljac u 
republi - kansku vojsku. Organizovao je previjalista 
i bolnice, procuo se svojom revnoscu i znanjem. 
Pocetkom 1938 godine nalazio se u jednom malom
aragonskom gradicu cije ime niko od nasih nije 
umio pravo izgovoriti. Na njegovu bolnicu izvrsen 
je vazdusni napad u po bela dana i on je poginuo 
zajedno sa gotovo svim svojim ranjenicima.

   Tako je zavrsio zivot covek koji je pobjegao 
od mrznje.