Vec je sesta godina prosla od poslednjeg 
       kupljenja ovog danka u krvi, zato je ovog puta 
       izbor bio lak i bogat; bez teskoca je nadjen 
       potreban broj zdrave, bistre i naocite muske 
       djece izmedju desete i petnaeste godine, iako 
       su mnogi roditelji sakrivali decu u sumu, ucili 
       ih da se pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, 
       odijevali ih u dronjke i pustali u necistoci, samo 
       da izbegnu aginom izboru. Neki su i stvarno 
       sakatili rodjenu decu, sjekuci im po jedan prst
       na ruci.

          Izabrani djecaci otpremani su na malim 
       bosanskim konjima u dugoj povorci dalje. Na 
       konju su bila dva pletena sepeta, kao za voce,
       sa svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljen 
       je po jedan djecak i sa njim mali zavezljaj i kolut 
       pite, poslednje sto nosi iz ocinske kuce. Iz tih 
       sepeta, koji su se jednomerno klatili i skripali, virila
       su sveza i preplasena lica ugrabljenih djecaka. 
       Neki su mirno gledali, preko konjiskih sapi, sto 
       je moguce dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u 
       isto vreme, a neki su spavali, sa glavom 
       prislonjenom uz samar.

          Na izjvesnom odstojanju od poslednjeg konja u 
       ovom neobicnom karavanu, isli su rastrkani i 
       zadihani, mnogi roditelji ili rodjaci ove dece,
       koja se odvode zauvijek da u tudjem svijetu budu 
       obrezana, poturcena i da, zaboravivsi svoju vjeru, 
       svoj kraj i svoje porijeklo, provedu zivot u 
       janjicarskim odama, ili u nekoj drugoj, visoj sluzbi 
       Carstva.
       To su bile vecinom zene, ponajvise majke, babe 
       i sestre otetih djecaka. Kad bi se suvise priblizile, 
       agine suharije bi ih rastjerivali udarcima svojih 
       biceva, nagoneci na njih konje uz glasno alakanje.
       One bi se tada razbezale i posakrivale u sumu 
       pored puta, ali bi se malo posle opet skupljale iza 
       povorke i naprezale da suznim ocima jos jednom 
       ugledaju iznad sepetke glavu djeteta koje im 
       odvode. Narocito su uporne i nezadrzive bile majke. 
       One su jurile, gazeci zustro i ne gledajuci gde staju, 
       razdrljenih grudi, rascupane, zaboravljajuci sve
       oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom , 
       druge su raspameceno jaukale, ... obnevidele od 
       placa naletale pravo na suharijske biceve i na 
       svaki udarac bica odgovarale bezumnim pitanjem: 
      "Kud ga vodite?
       Kud mi ga vodite?" Neke su pokusavale da 
       razgovetno dozovu svoga djecaka i da mu daju 
       nesto od sebe koliko moze da stane u dve rijeci, 
       neku poslednju preporuku ili opomenu za put.
          - Rade, sine, nemoj majke zaboravit'...
          - Ilija! Ilija! Ilija! - vikala je druga zena, trazeci 
       ocajno pogledom poznatu, dragu glavu, i ponavljala 
       je to neprestano kao da bi htela da djetetu usijece 
       u pamet to ime koje ce mu vec kroz koji dan 
       zauvijek biti oduzeto.
          Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a 
       Osmanlije mocne i nemilosrdne. Malo po malo te 
       zene su zaostajale i zamorene pjesacenjem, 
       gonjene udarcima, jedna prije druga poslije, 
       napustale bezizgledan napor. Ovdje, na 
       visegradskoj skeli, morale su da zastanu
       i najupornije jer in na skelu nisu primali a preko 
       vode se nije moglo. Tu su mogle mirno da sjede 
       na obali i placu, jer ih niko vise nije gonio. 
       Tu su cekale kao okamenjene i neosetljive za
       glad, zedj i studen, sve dok ne bi na drugoj obali 
       rijeke jos jednom ugledale otegnutu povorku 
       konja i konjanika kako zamice ka Dobrunu, i 
       u njoj jos jednom naslutile rodjeno dijete koje 
       im gine iz ociju.


          ........