Biljana Sredanovic - Moji omiljeni odlomci ovog genijalnog pisca
Ivo Andric - moj omiljeni pisac

Ivo Andric'

Anikina vremena

Mihailo je proveo nekoliko teskih dana boreci se sa sopstvenim mislima kao sa senkama i prividjenjima. Godinu dana ga je drzala misao na Aniku. Sad je gubio tu misao, i bilo mu je isto kao da gubi zivot sam. Kada ga je Plema jos jednom zvala Aniki, odgovorio je da ne moze doci. Kad je, uoci Djurdjevdana, ponovo dosla da ga pita za teferic, odgovorio je da nece ici. Jos mu je jednom Anika porucila, sutradan po Djurdjevdanu, "da kaze hoce li doci ili nece". "Ne mogu", odgovorio je, i ostao u ocekivanju dogadjaja kao sto se ocekuje udarac. (Kao teski bolesnici, on je mogao da misli samo na sebe; ni pomisljao nije, ni naslutiti nije mogao sta se u to vreme desava sa Anikom.) A dogadjaji su dosli ubrzo, tezi i gori nego sto se moglo ocekivati. Taj Djurdevdan ostao je u secanju sveta kao dan kada se Anika objavila. Otada pa do ilindanskog vasara, ona je potpuno razvila svoj barjak. Otvorila je kucu muskarcima; nabavila neke dve seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje. Od tog vremena pa za godinu i po dana, ona je smisljala zlo i nesrecu kao sto drugi svet misli o kuci, o deci i hlebu, zarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku visegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga pozaboravilo, a mnoga je muka ostala zauvijek nevidjena i nekazana, ali tada se tek uvidjelo sta moze da pocini zena otpadnica. ........ - Sta je? Sta se deres? Sta hoces? - pitala ga je priguseno svojim muklim glasom, a lice joj je sasvim mirko, samo se obrve sastavile. - Koga ces ti da ubijes? Evo, pa ubij! Mislis neko se boji tvoga noza, budalo seoska! Ubi, de! ....... - Osevapio bi se onaj ko bi me ubio. ....... - Sto ne ides u Dobrun? Otac te zove. - Nemam ja oca. Ti znas dobro. - Sta znam? - pita ga ona mirno. - Znas ti dobro sta sam ti govorio svake noci, a pamtim i ja sta si ti meni govorila. On je pominjao milovanje i nejasne reci iz minulih noci, razumljive samo njoj i njemu. Ona je uporno cutala. Slabim, kao tudjim glasom on je sricao: - Ja kazem: "Anika, svice", a ti mi dlanom pokrivas oci... I tako je redom pominjao pojedinosti iz proslih noci. Bilo je i smijesno i zalosno videti toga ogromnog coveka kako sedi i nabraja kao zena. Ali te su ga reci ocito opijale kao i ljubav sama, i on nije znao ni sta radi ni sta govori.